Japanski jezik se smatra izolovanim jezikom, zato što ne postoji jezik koji je sličan japanskom jeziku. U porodici japanskih jezika nema ni jednog jezika više, međutim zajednica lingvista teži da se rjukju jezik proglasi zvaničnim jezikom, pa tako japanski neće više biti jedini u ovoj porodici jezika. Japanski jezik se koristi na teritoriji Japana, ali isto tako i na teritorijama Kine i Koreje. Japanskim jezikom danas govori 130 miliona ljudi. Japansko pismo je preuzeto iz Kine u 5. veku. Japanci danas imaju tri pisma, handži koje je preuzeto od kineza, i hiraganu i katakanu pismo, svako od ova tri pisma se podjedanoko upotrebljava i ima svoje mesto u pismenom izražavanju. jezik danas govori 70 miliona ljudi. Kao službeni jezik koristi se na teritoriji Italije, Švajcarske, Vatikana i u EU. Italijanski jezik se može naći i u pojedinim delovima Severne i Južne Amerike kao i širom Evrope. Pripada grupi indoevropskih jezika i podgrupi romanskih. U italijanskom jeziku najviše se koristi toskanski dijalekt, na ovom dijalektu je stvarao i sam Dante Aligieri što nam samo govori o starosti i vrednosti ovog jezika. Italija je sedište kulture i umetnosti pa se samim tim ovaj jezik smata međunarodnim jezikom kulture i umetnosti. Alfabet sadrži 21 slovo, i koristi se latinično pismo.
Gramatika japanskog jezika je daleko jednostavnija od gramatike našeg jezika, pa i jezika uopšte. U japanskoj gramatici postoje samo dva glagolaska vremena, nemaju padeže a imenice nemaju ni rod ni broj, ali i pored ovako jednostavne gramatike pravilno sastavljanje rečenice na japanskom može biti komplikovano zbog konteksta u kojem se rečenica koristi.